Home O nama Aktivnosti Dokumenta  Vesti  Funkcionalna analiza pravosuđa Javne nabavke i zaposlenje  Kontakt 

Funkcionalna analiza pravosuđa u Srbiji

Procena spoljašnjeg učinka > Pristup uslugama pravosuđa

d. Pristup alternativnim načinima razrešenja sporova

  1. Podaci iz brojnih zemalja potvrđuju da delotvorno korišćenje medijacije može poboljšati efikasnost razrešenja sporova, smanjiti broj nerešenih predmeta i pomoći da se predmeti ne vraćaju u pravosudni sistem. Procene članova radne grupe za ZBPP Srbije ukazuju da bi troškovi predmeta okončanog kroz medijaciju iznosili samo 25% od troškova predmeta okončanog u sudskom sporu, sa značajnim uštedama za sud i stranke.564 Na taj način, medijacija direktno utiče na delotvorni pristup pravosuđu, omogućavajući finansijski pristupačniji način razrešenja sporova.
  2. EU aktivno promoviše metode alternativnih razrešenja sporova, uključujući i medijaciju. Standardi zahtevaju od država-članica da stimulišu obuke medijatora i apeluju na sudije da pozivaju stranke da prvo pokušaju medijaciju. EU takođe ističe određene sigurnosne mere, kao što je da se medijacija mora voditi u atmosferi poverenja i poverljivosti i da medijatori ne mogu biti obavezni da u sudu iznose podatke o medijacijama.565
  3. Godine 2005, u Srbiji je donet pravni i institucionalni okvir za medijaciju,566 ali medijacija nikada nije u potpunosti zaživela. Uprkos lošoj reputaciji pravosuđa, broju starih predmeta i problemima s efikasnošću, nikada se alternativni načini nisu smatrali privlačnim. Vremenom, broj predmeta medijacije u Srbiji se, prema saznanjima, smanjivao.567
  4. Medijacija nije efektivno ugrađena u redovne postupke u svim sudovima. Umesto toga, taj sistem stoji po strani redovnog sistema i zavisi od pojedinačnih sudija, advokata ili stranaka da li će predložiti korišćenje medijacije, po svojoj sopstvenoj inicijativi. Da bi bio delotvoran, sistem medijacije bi trebalo da bude uključen unutar suda u tok predmeta i da se uspostavi sistem koji će skretati predmete ka medijaciji u pravom trenutku. Takođe, ne postoji javna svest i razumevanje o konceptu medijacije i njenih potencijalnih koristi, tako da programi medijacije unutar suda imaju teškoće da pronađu građane koji su zainteresovani za korišćenje usluga medijacije. I na kraju, ne postoji saradnja između aktera na polju medijacije.568
  5. Svest o medijaciji je donekle ograničena mada je više poznata u privrednim krugovima. Prema Anketi o pravosuđu s velikim brojem učesnika, 2013, samo 17% opštih korisnika sudova i oko 53% privrednih korisnika zna šta je medijacija, a taj nivo svesti je stalan od 2009. godine.
  6. Neke ograničene medijacije se dešavaju van sudskog sistema. Narodna banka Srbije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, Udruženje medijatora i Privredna komora nude medijacije za neke vrste sporova. Međutim, nedavna ocena korišćenja medijacije u Srbiji pokazuje da su ovi napori ad hoc i da se primenjuju sporadično.
  7. Medijacija ima problem i sa percepcijom o sebi uglavnom zbog ranijih reformi koje su mnogo obećavale ali su „mrtvorođene”. Od onih opštih i privrednih korisnika, koji su čuli za medijaciju, većina je smatra korisnom, ali više misle da je ona samo delimično korisna nego da je zaista veoma korisna. Zatim, sve manje je opažanje da je ona delotvorna. Među onima koji imaju svest o medijaciji u Anketi o pravosuđu s velikim brojem učesnika, 2013, 36% opštih korisnika suda smatralo je medijaciju veoma korisnom, što je manje za 15% u odnosu na 51% 2009. godine. Nasuprot tome, 7% više ljudi je 2013. godine smatralo da ona nije uopšte korisna. Ljudi koji kažu da su imali neki spor i razmišljali da li da idu na sud ili ne i odlučili da ne idu, retko biraju da spor reše putem postupka medijacije. Samo 1% od opšte populacije (od onih koji su imali spor, ali rešili da ne idu na sud, iz bilo kog razloga) izabralo je da spor razreši putem procesa medijacije, dok je medijacija izabrana kao opcija u samo 2% slučajeva u privrednom sektoru, a 2013. godine niko nije izabrao ovu mogućnost.
  8. Ipak, korisnici suda, kao i potencijalni korisnici, žele alternative van sudskog sistema, ukazujući da bi dobro osmišljen sistem medijacije doveo do veće potražnje od strane potencijalnih korisnika suda. Prema Anketi o pravosuđu s velikim brojem učesnika, 33% opšte javnosti i 46% privrednih predstavnika, koji su imali spor, radije bi pregovarali sa suprotnom stranom ili razrešili spor na neki neformalan način. (Videti Slika 106 niže). Slično tome, u Anketi o pristupu pravosuđu, 2014, od ljudi koji su imali spor ali su odlučili da ne idu na sud, njih 23% je izjavilo da su sami pregovarali o sporu sa suprotnom stranom, od čega je 5% našlo načina da neformalnim putem razreši spor. Preostalih 72% je izjavilo da im spor još nije rešen.569
  1. Prepoznavajući probleme ranijih „mrtvorođenih” reformi, MP je formiralo određeni broj radnih grupa od 2010-2014. godine da razmotri amandmane, a maja 2014. godine novi Zakon o medijaciji je usvojen u Skupštini Srbije. Po novom zakonu, Republički centar za medijaciju je rasformiran i medijacija treba da pređe pod okrilje sudova. Sada se od sudija očekuje da deluju kao medijatori, van svog radnog vremena i uz korišćenje prostorija suda. Zakon o medijaciji, 2014, omogućava strankama da budu oslobođene od plaćanja sudske takse ukoliko medijacija uspe pre kraja prvog ročišta. Kao i kod prvobitnog zakona, i po ovom zakonu, medijacija se može koristiti u bilo kojem sporu osim ako zakon ne propisuje isključivu nadležnost suda ili nekog drugog relevantnog tela. Posebno se medijacija smatra pogodnom za svojinskopravne, porodičnopravne, privredne, upravne, radnopravne predmete i predmete iz oblasti zaštite čovekove sredine i potrošačkih odnosa. U pogledu krivičnih i prekršajnih predmeta, medijacija se može koristiti za zahteve za naknadom štete.
  2. Ipak, novi Zakon o medijaciji nije rešio institucionalne nedostatke koji su bili prisutni i u prvobitnom zakonu. Osim toga što je omogućio izvesne finansijske olakšice i što je proširio broj predmeta za koje se smatra da je medijacija podobna, novi zakon ne donosi rešenje za probleme koji su gore identifikovani. Nije jasna uloga advokata i stranaka mada praksa u svetu ukazuje da advokati ne moraju uvek da budu uključeni. Ukoliko advokati učestvuju, treba razmotriti koliko oni mogu da naplaćuju za medijaciju ili će to biti pravna pomoć.571 Biće neophodno pratiti potencijalne zloupotrebe i propuštanje stranaka da private medijacijski sporazum.572 Podzakonska akta, koja treba doneti u narednih 6 meseci, mogu biti od pomoći, ali se mogu očekivati znatni problemi u primeni s ovakvim modelom i zato njime treba pažljivo upravljati na samom početku. Pravne potrebe treba da budu praćene velikim iskorakom i domašajem, razmatranjem regulative i stimulisanjem korišćenja medijacije.
  3. Pravosuđe može da očekuje izvesne probleme u implementaciji sistema gde sudije postaju medijatori. Anketa o pravosuđu s velikim brojem učesnika zaključuje da sudije u Srbiji ne podržavaju mnogo medijaciju (videti niže Okvir 17). Potrebna je značajna promena u njihovom pristupu i obuka kako bi postali vodeća snaga ovoga procesa. Takođe je nejasno u kojoj meri su sudije konsultovane u ovom procesu, niti postoji nikakav dodatni podstrek za sudije da nastave sa radom i posle radnog vremena, što stvara potencijalnu sistemsku osetljivost u smislu davanja poklona ili nepoštenih radnji od strane stranaka. Uprkos činjenici da medijacija zahteva veoma različite veštine od suđenja, i dalje ne postoji posebna obuka za sudije koje učestvuju u medijaciji sporova. Takođe, budući da evropski standardi propisuju da sudije ne smeju da sude sporove u čijoj su medijaciji prethodno učestvovali,573 potrebno je brižljivo upravljati pravilima o poverljivosti i sukobu interesa.
  4. Sada, sudije i tužioci pokazuju ambivalentnost prema predloženom zakonu. Stoga je vreme za značajan pomak u iskoraku, podizanju svesti i obuci sudija i sudskog osoblja. Dobro funkcionisanje sistema pretpostavlja da svi akteri sistema imaju osnovno znanje o medijaciji. Iako neki sudovi zapošljavaju koordinatore medijacije, to su obično pojedinci koji vrše sudijske dužnosti, te se stoga ne može očekivati od njih da delotvorno nadgledaju administriranje i vođenje predmeta u vezi s medijacijom pored svog redovnog sudijskog posla. Partneri u Srbiji predlažu slojevit pristup obuci za medijatore, advokate, tužioce, sudije i nesudijska lica koja će na neki način učestvovati u medijaciji (napr. privredni rukovodioci, mediji, organizacije civilnog društva i drugi akteri).574
  1. Za uspešno korišćenje sudske medijacije, od vitalnog značaja je podrška predsednika sudova i drugih rukovodilaca i shvatanje njihove uloge u procesu medijacije. CCJE poziva sudije da stimulišu sporazumno poravnanje,576 i objašnjava da je „shvatanje uloge sudija i advokata u okviru prijateljske nagodbe pomirenjem ili putem medijacije ključni faktor za ovakav pristup”. Ovi faktori još nisu prisutni u Srbiji.
  2. Poznavanje medijacije među sudijama, sudskim osobljem i širokom javnosti predstavlja problem, ali ne mora da bude i osnovna prepreka. U širokoj anketi,577 od onih koji su odgovorili na pitanje o medijaciji, manjina ispitanika je naznačila da bi bila spremna da koristi medijaciju, uz neke koji sumnjaju u njenu efikasnost. Prema ispitanicima, prepreke za korišćenje medijacije obuhvataju:
    1. Nedovoljan podstek za korišćenje medijacije pošto neke stranke jednostavno mogu da čekaju da se parnica vuče godinama do kraja;
    2. Nedovoljan podstek za advokate da preporučuju medijaciju jer će to verovatno imati uticaja na njihov honorar u parnici;
    3. Nedostatak poverenja stranaka u nepristrasnost i pravičnost medijatora; i
    4. Nespremnost pravosuđa da stranke usmeri na medijaciju, uglavnom zbog inertnosti i otpora prema promenama.
  3. Upućivanje predmeta i sistem upravljanja su bitni za optimizaciju koristi od medijacije i unapređenja i kvaliteta i efikasnosti učinka suda. Implementacija medijacije u sudovima zahteva jasne kriterijume, kao što je izbor kriterijuma za predmete podesne za medijaciju, administrativne procedure,578 statističko praćenje i izveštavanje. Možda bi bilo korisno podstaći sudije da upućuju određene vrste predmeta na medijaciju, možda kroz „nagradu“ ili „bonus“ zarađenim preko norme produktivnosti. Medijacija bi se mogla računati kao deo redovnog sudijskog posla, a motivacija da bude kroz ocenjivanje i unapređenje sudija predsednika sudova.