У периоду од 27. до 29. априла 2015. године група судија и саветника Врховног касациног суда посетила је Немачку са циљем да се упозна са поступком и механизмима уједначавања судске праксе у Савезној Републици Немачкој.
Посета је реализована уз подршку Мисије ОЕБС-а у Србији и Мултидонаторског повереничког фонда (MDTF), као одговор на жељу Врховног касационог суда да се упозна са механизмима уједначавања судске праксе у систему са којим дели пуно заједничких особина и исту правну традицију.
Према одредбама члана 129 Закона о уређењу судова (Das Gerichtsverfassungsgesetz) када у грађанском поступку суд жели да одступи од уобичајене судске праксе, дужан је да то саопшти странкама и њиховим заступницима, да одлуку у конкретној правној ствари детаљно образложи и на њу дозволи улагање ванредног правног лека, без обзира да ли је у конкретном случају он допуштен или не. У кривичном предмету овај поступак разликује се по томе што се одмах, по доношењу одлуке која одступа од дотадашње праксе, предмет доставља регионалном апелационом или Савезном врховном суду (зависно од надлежности) ради разматрања.
По повратку у Београд, учесници студијске посете одржали су презентацију судијама и саветницима Врховног касационог суда о најбољим праксама немачких судова у погледу уједначавања судске праксе. Судије ВКС истакле су током презентације следеће закључке и препоруке:
1. Стабилност правног, односно законског система је кључна за усаглашену судску праксу. Немачка је у XX веку прошла кроз најмање три турбулентна периода: Први светски рат, Трећи рајх и уједињење две Немачке 1989, односно 1990. године. Ипак њени кључни процесни закони датирају из XIX, односно почетка XX века, и нису претрпели велике и системске измене. Измене нису биле ни нарочито честе.
2. Организована и континуирана обука судија и судијских саветника доприноси уједначеној судској пракси. Постоји свеопшта свест о важности улагања у будуће нараштаје судија који прати свеобухватан и чврсто успостављен систем њиховог стручног усавршавања.
3. Ангажовање судија са богатим и дугогодишњим искуством за потребе и послове министарства правде, односно извршне власти, могло би се применити у Србији. Овакав ангажман допринео би континуитету и одрживој институционалној реформи (у доба честих избора, па самим тим и измена запослених у министарствима), квалитету законских измена и предлога, кохерентности легислативе.
4. Било би добро стручну обуку, односно стаж у другостепеном суду, уврстити у програм почетне обуке Правосудне академије, односно организовати судијским помоћницима из првостепених судова (који нису полазници Правосудне академије) рад у другостепеном суду, и то у одељењу судске праксе, у трајању од најмање три месеца.
Последње две препоруке не захтевају измене прописа, нити посебно ангажовање људских или материјалних ресурса, а сигурно би, по мишљењу учесника ове студијске посете, допринеле јачању капацитета институција ради успостављања правне сигурности, што је и циљ уједначавања судске праксе.