Home O nama Aktivnosti Dokumenta  Vesti  Funkcionalna analiza pravosuđa Javne nabavke i zaposlenje  Kontakt 

Funkcionalna analiza pravosuđa u Srbiji

Procena spoljašnjeg učinka > Pristup uslugama pravosuđa

b. Finansijska pristupačnost usluga pravosuđa (finansijski pristup pravosuđu)

  1. Ovaj odeljak procenjuje učinak sistema prema dogovorenim pokazateljima i standardima datim u indikatoru 3.1 Okvira učinka. Finansijski pristup zadaje posebnu brigu u Srbiji; nekoliko pokazatelja je mereno.
  2. Finansijski pristup sudskom sistemu je najveća prepreka za većinu ljudi u Srbiji. Niže, Okvir 14 predstavlja indikaciju prosečnih ukupnih troškova za korisnike suda 2013. godine.
  1. Međutim, daljim ispitivanjem pokazalo se da to nisu apsolutni troškovi već percipirana vrednost za dati novac, što izaziva bojazan kod korisnika suda. Niže, Okvir 15 ističe jasan odnos između pristupa pravosuđu i kvaliteta pruženih usluga.

Okvir 15: Troškovi prema kvalitetu – Uvid u spremnost korisnika suda da plate

Iako se korisnici suda žale o ceni odlaska na sud, oni su daleko spremniji da plate ukoliko su zadovoljni kvalitetom pružene pravosudne usluge. Kao što je prikazano na Slika 98, 75% korisnika suda, koji kažu da je kvalitet usluge koju su dobili bio nizak, takođe iznose da su troškovi preterani. Nasuprot tome, 29% korisnika suda, koji kažu da je kvalitet bio dobar, ne smatraju da su troškovi preterani.

Gornji rezultati dovode do zaključka da će poboljšanje kvaliteta povećati ne samo zadovoljstvo korisnika već i pristup pravosuđu. Ovi rezultati ističu interakciju između efikasnosti, kvaliteta i pristupa. Korisnici, koji dugo čekaju na razrešenje spora, smatraju da su više platili, a manje bili zadovoljni. Nasuprot njima, korisnici koji su dobili brzu i kvalitetnu uslugu su zadovoljniji i uviđaju vrednost pružene usluge.

  1. Usluge pravosuđa obuhvataju mnogo pojedinačnih troškova za samog korisnika. Sledeći odeljak Izveštaja ispituje sudske troškove, troškove za advokate i specifična pitanja finansijskog pristupa s kojim su suočeni građani Srbije s nižim prihodima, uključujući oslobađanje od plaćanja sudskih taksi, advokate po službenoj dužnosti i pravnu pomoć.
  2. Srbija nema sistem privatnog osiguranja za pravne troškove, tako da korisnici suda moraju da plate takse iz svog džepa. Srbija je među 13 zemalja, koje su pod nadzorom CEPEJ-a, gde takav sistem ne postoji.489

i. Finansijska pristupačnost sudskih taksi

  1. Sudske takse su određene Zakonom o sudskima taksama.490 Zasnovane su na iskazanoj vrednosti tužbenog zahteva, maksimalno do 97,000 RSD.491 Sudske takse se plaćaju na svaki uložen podnesak,492 svaku donetu odluku,493 i svako poravnanje u svim parnicama i privrednim sporovima. Nominalna taksa od 390 RSD se primenjuje u nekim slučajevima u vanparničnim postupcima, ali mnogo više takse se primenjuju za većinu vanparničnih postupaka s imovinskim zahtevom, kao što su nasleđe ili deoba imovine. Taksa se takođe naplaćuje u krivičnim predmetima po privatnoj tužbi, a Srbija je jedna od jedinih 8 zemalja, koje su pod nadzorom CEPEJ-a, koje naplaćuju tu vrstu takse.494
  2. Korisnici suda ističu da su sudski troškovi značajna prepreka pristupu pravosudnom sistemu u Srbiji. U Anketi o pristupu pravosuđu, 2014, fokus grupe su istakle da se sudski postupci, naročito parnice, smatraju veoma skupim; čak i obrazovani i privredno aktivni građani u Beogradu tako misle. U obe ankete s velikim brojem učesnika o pravosuđu, 2009. i 2013. godine, pripadnici široke javnosti s iskustvom u sudskim postupcima takođe su ukazali na troškove kao najznačajnije ograničenje. (videti niže Tabelu 19).
  3. Posebno se firme izjašnjavaju da im sudovi postaju sve manje dostupni zbog velikih sudskih troškova.495 Godine 2013, blizu 20% firmi bez sudskog iskustva, izjavilo je da sudski troškovi utiču na pristup sudu u odnosu na 2009. godinu.496 Približno 7% više privrednih subjekata sa sudskim iskustvom se izjasnilo 2013. godine nego 2009. godine da sudski troškovi ometaju pristup.
  4. Polovina anketirane šire javnosti i predstavnika privrede smatraju da su sudski troškovi bili previsoki u njihovim pojedinačnim predmetima. Ove cifre ostaju otprilike iste od 2009. godine, osim u prekršajnim predmetima. Prekršajni sud postaje sve manje finansijski pristupačan korisnicima. U poređenju s onima koji nisu imali iskustva s predmetima na sudu, značajno veći procenat građana, koji je imao iskustva sa sudom, govori o visokim troškovima, što ukazuje da opažanja o visokim troškovima nisu mit već da su zasnovana na iskustvu korisnika.
  5. Većina ispitanika ankete iznosi da troškovi njihovog sudskog predmeta predstavljaju opterećenje za njihov lični budžet. U poređenju sa 2009. godinom, ove brojke ostaju nepromenjene s izuzetkom prekršajnih predmeta gde je 2013. godine veći procenat korisnika izjavio su troškovi njihovih predmeta bili značajan teret za njihov budžet.
  6. Ova opažanja su utemeljena u realnosti, naročito za one iz manje bogatih krajeva zemlje. Kao što se vidi niže u Tabeli 19, za sudske takse u predmetu razvoda, koji je najmanje skup u smislu taksi, prosečan pojedinac u Novom Pazaru treba da plati 76% od svog mesečnog neto prihoda samo za taksu. Kada se tu uključi honorar za advokata, čak i po uobičajeno nižoj tarifi, stanovnik Novog Pazara mora da plati blizu petostruki (523%) iznos svog mesečnog neto prihoda za ukupne troškove; dok bi mnogo bogatiji stanovnik Beograda platio samo 20% svog mesečnog neto prihoda za sudske takse u predmetu razvoda, a kada se uključi honorar za advokata, troškovi za razvod bi premašili mesečni neto prihod Beograđanina.
  1. Nasuprot ovome, sudske takse postaju relativno manje skupe u građanskim predmetima velike vrednosti.500 Gornji limit za sudske takse iznosi 97.000 RSD (1,100 EUR), te akteri iznose da taj limit dovodi do negativnih podstreka kada je u pitanju tužba velike vrednosti, motivišući veoma bogate pojedince i velike firme da podižu neosnovane tužbe, koriste procesne neefikasnosti ili gomilaju neozbiljne žalbe. Ova anomalija se može ispraviti ukidanjem limita i pojednostavljenjem strukture sudskih taksi zasnovanih na procentu vrednosti tužbe.

ii. Vreme plaćanja takse i odnosnih troškova

  1. Zakon o Parničnom postupku (ZPP) predviđa da svaka stranka plati taksu pre nego što podnese inicijalni akt ili odgovor. Sud neće obustaviti spor ukoliko taksa nije plaćena, ali mnogi potencijalni korisnici ili pak oni bez iskustva na sudu možda nisu svesni tog pravila. U svakom slučaju, ukoliko postoji značajan avans za taksu, to može negativno da utiče na pristup sudu.
  2. Iako korisnici suda iznose da se najveći deo ukupnih troškova postupka odnosi na sudske takse, stranke mogu da snose i druge značajne troškove. Tu spadaju troškovi veštačenja, troškovi svedoka,501 troškovi prevođenja i troškovi oglašavanja na oglasnoj tabli suda. Korisnici takođe snose svoje lične troškove, uključujući vlastite putne troškove i odsustvovanje s posla radi odlaska kod advokata i učestvovanja u postupku. Jedan od učesnika u fokusnoj grupi zapaža da:

    „(...)ne mogu istovremeno da radim na poslu i radim ovo [bavim se sporom], tako da gubim novac. Zato je sve to vrlo skupo, opterećujuće i zahteva mnogo vremena.” 502

  3. Troškove, kao što su oni za veštačenje, naročito troškovi vezani za mišljenje ili izveštaje veštaka, obično unapred plaća stranka koja predlaže veštačenje na sudu. U tom slučaju, sud će nastaviti s postupkom bez nalaza veštaka sve dok se troškovi veštačenja ne plate.503 Neki veštaci hoće da daju svoje mišljenje pre nego što im se plati, ali s obzirom na rastuće probleme sa kašnjenjem u plaćanju, sve manje veštaka je voljno da to čini (za dalju diskusiju o uticaju docnje, videti Poglavlje o finansijskom upravljanju). Ostali troškovi vezani za dokaze, uključujući i one vezane za svedoke, plaćaju se unapred ili neposredno po podnošenju odnosnih dokaza.504 Ovi troškovi i vreme njihove realizacije predstavljaju dalju demotivaciju strankama da koriste sud.
  4. Plaćanje troškova unapred još više odvraća korisnike zbog očekivanog kašnjenja povraćaja novca. Prema Anketi o pristupu pravosuđu, kada su ispitanici, koji nisu iznosili sporove pred sud, bili upitani zašto to nisu učinili, najčešće navođen razlog je očekivanje da će postupak predugo trajati (49%).505 Srbija je u nedavnoj prošlosti doživljavala periode visoke inflacije, ostavljajući korisnike sudova praznih džepova zbog docnje. Očekivanje kašnjenja u refundaciji troškova za uspešnu stranku može samo po sebi da pogorša pristup.
  5. Predmeti Ustavnog suda predstavljaju nešto malo drugačiji problem pristupa. Pojedinci koji podnose žalbe Ustavnom sudu Srbije, poslednjem pravnom leku koji se mora iskoristiti pre nego što se predmet može podneti ESLjP-u, ne moraju da plaćaju sudske takse, ali se u principu od njih zahteva da pokriju troškove advokata. A propisane advokatske tarife za postupke pred Ustavnim sudom su veoma visoke.506 Nemogućnost refundiranja tih troškova će odvratiti mnoge potencijalne korisnike tog suda da podnose svoje zahteve.
  6. Mnogi sudovi imaju onlajn obračun taksi, što omogućava potencijalnim strankama da izvrše procenu svojih taksi pre nego što pokrenu spor. To je saobrazno standardu CCJE 507 da „(…) tehnologija treba da bude razvijena kako bi stranke mogle...doći do punih informacija, čak i pre početka postupka, u pogledu prirode i iznosa troškova koje će morati snositi”. Pitanje je da li ovakav obračun može da omogući da korisnici budu obavešteni o svojim troškovima unapred budući da on ne pruža sve neophodne informacije i objašnjenja o složenosti taksenih tarifa, uključujući i njihovu zavisnost od vrednosti tužbenog zahteva i vrste spora. Kao rezultat toga, stranke koje žele da razumeju moguće takse ipak moraju da odu u sud da im sudsko osoblje pomogne u tome. Onlajn obračun taksi može da bude više od pomoći ukoliko bi sadržao objašnjenje o tome kada se određena taksa mora platiti, da li je plaća tužilac ili optuženi ili obe stranke.

iii. Dostupnost programa oslobađanja od sudskih taksi

  1. Okvir 16: Nedosledna primena oslobađanja od plaćanja sudske takse Godine 2013, jedan advokat je pružao pomoć dvojici siromašnih klijenata u Vojvodini u njihovom zahtevu za preispitivanjem njihove pravne sposobnosti. Taj advokat je obavestio tim Funkcionalne analize da su te dve stranke imale identične okolnosti - bez prihoda, bez imovine, a boravili su u istoj psihijatrijskoj ustanovi. Identični zahtevi su podneti dvojici različitih sudija istog suda za oslobađanjem od plaćanja troškova lekarskog pregleda. Jedan je bio prihvaćen, a drugi odbijen. Ovaj drugi slučaj trenutno čeka odluku po žalbi
    ZPP dozvoljava oslobođenje od sudskih taksi i troškova strankama koje ne mogu finansijski da podnesu plaćanje sudskih troškova.508 Kao što je gore prikazano u Tabeli 19 i potvrđeno anketama, pojedinci s nižim prihodima se odvraćaju od suda zbog troškova, tako da oslobađanje od plaćanja takse može da bude ključno da bi im se omogućio pristup. Posebno u radnopravnim sporovima, gde je u pitanju neisplaćena zarada, oslobađanje od plaćanja sudske takse može biti odlučujuće da li će lice nastaviti sa svojim zahtevom ili neće. Ipak, široka javnost prilično ograničeno razume opciju oslobađanja od plaćanja sudske takse, te stoga mnogi potencijalni korisnici odustaju od suda jer nisu svesni da mogu da imaju pristup ovoj mogućnosti.
  2. Program oslobađanja od plaćanja sudske takse je uglavnom nedokumentovan. Nedostaju zvanična statistika i informacije o broju i iznosima oslobađanja od plaćanja sudske takse koje je odobrio sud. Informacije o oslobađanju od plaćanja sudske takse se ne beleži u AVP-u,509 a ručni registri o oslobađanju se ne vode. Jedinu evidenciju o oslobađanju vode sudije pojedinačno u svojim nalozima, tako da je združivanje podataka nemoguće. Moguće je da oslobađanje od plaćanja sudske takse predstavlja „pozitivan primer” tamo gde sudski sistem poboljšava pristup pravosuđu za siromašnije korisnike suda. Međutim, teško je izmeriti ma kakav pozitivni impakt bez boljih podataka.
  3. Program oslobađanja od plaćanja sudske takse je nestrukturisan i uglavnom se odvija bez monitoringa, što dovodi do različite prakse. Ne postoje smernice niti standardizovane forme odobravanja oslobođenja. Kao rezultat toga, sudska praksa se razlikuje, kao što pokazuju informacije dobijene iz intervjua s advokatima i sudijama. Dva različita suda mogu da donesu potpuno različite odluke po zahtevima za oslobađanje od plaćanja takse za lica pod sličnim okolnostima. Neki sudovi iznose da primenjuju „pravilo zdravog razuma”, tj. da što su više sudske takse, više toga se mora obezbediti u prilog tužbenog zahtev, ali drugi sudovi ne primenjuju to pravilo. Na nekim mestima, sudija ili predsedavajući veća odlučuje, a u drugim sudija se konsultuje s predsednikom suda. Na nekim mestima, dvoje sudija istog suda mogu da donesu različite odluke, kao što je prikazano u Okviru 14. Nedostatak strukture i smernica o oslobađanju od plaćanja taksi dovodi do inherentne nedoslednosti u pristupu pravosuđu u čitavom sudskom sistemu.
  4. Iako se praksa razlikuje, akteri iznose da osnovni sudovi uzimaju u obzir imovno stanje stranke, prihod i članove porodice. Sudovi takođe mogu da uzmu u obzir izdržavana lica stranke, kao i vrednost predmetnog zahteva.510 U praksi, kao što ispitanici ukazuju, sudije obično odobravaju oslobađanje ukoliko stranka podnese zvaničnu izjavu kojom dokazuje da je nezaposlena i da nema nepokretne imovine. Korisnici socijalne pomoći takođe mogu biti oslobođeni plaćanja pripadajućih troškova sudskog postupka, ali ni to se ne primenjuje dosledno.
  5. Akteri su izneli da neki predsednici sudova neformalno demotivišu svoje sudije da odobravaju oslobođenje od plaćanja takse budući da takse čine značajan udeo u budžetu suda (za diskusiju o budžetu, videti Poglavlje o upravljanju finansijama). Ovu tvrdnju nije moguće proveriti, ali ako se pokaže tačnom, to ukazuje da sporedni faktori utiču na pristup pravosuđu pojedinačnih korisnika i da je praksa neprimereno različita.

iv. Finansijska pristupačnost advokata

  1. Stranke u većini predmeta odlučuju da angažuju privatnog advokata da ih zastupa. Zakon zahteva da stranku zastupa advokat samo u nekim postupcima,511 ali 65% stranaka izjavljuje da je angažovalo privatne advokate u građanskim predmetima, a 53% u krivičnim. Takođe, odnos broja advokata prema broju stanovnika je visok u Srbiji.
  2. Angažovanje advokata je poželjno, ako ne i neophodno zbog složenosti i zamršenosti zakona i prakse. Takođe, korisnici iznose da ih drugi korisnici obeshrabruju da sami „idu na sud” jer odnos advokata i sudije može da odluči ishod predmeta. Kako navodi jedan od učesnika fokus grupe, „cena advokata takođe obuhvata i poznanstvo sa sudijom“.512
  3. Tarife advokata su striktno regulisane.513 Advokatska Tarifa određuje cenu za svaku vrstu pravnog postupanja i svaku tužbu ili podnesak.514 Stranke mogu da ugovaraju iznos tarife, ali ona ne sme da bude viša od 500% niti niža od 50% od zvanične tarife. U praksi, procena plaćanja otkriva da Advokatska tarifa nije realna.515 Akteri navode da nije neobično da stranke plaćaju 50% od zvanične tarife, a u siromašnijim oblastima, van gradova, naročito u južnoj i istočnoj Srbiji verovatno i manje od od 50%.
  4. Advokatska tarifa nije u skladu s evropskom praksom i treba je eliminisati. U 42 od 47 država članica SE, nadoknada za advokate se slobodno ugovara.516 Evropski sud pravde je mišljenja da obavezna minimalna nadoknada za advokata krši čl. 49 Sporazuma EC (EC Treaty).517 U cilju usaglašavanja nacionalnih zakonodasvstava s Akvisom, javlja se snažan trend među državama članicama EU i državama kandidatima da učine otklon prema fiksnim tarifama. U toku procesa pridruživanja, Hrvatska je 2008. godine izmenila zakon o advokatskim uslugama kako bi obezbedila veću fleksibilnost advokatima pri određivanju nadoknade. Slično tome, 2004, Rumunija je eliminisala minimalne iznose i striktno zabranila fiksiranje tarifa.518 Sadašnje države članice EU su takođe na toj liniji.519 Tamo gde su fiksne tarife eliminisane, nekoliko država članica EU je zadržalo preporučene tarife za usluge, a njih može da odredi ili profesionalno telo ili Ministarstvo pravde. To se opravdava time što one predstavljaju vodič za korisnike i za sudije pri odmeravanju troškova i kao osnovna skala u slučajevima kada dogovor o nadoknadi nije postignut između advokata i klijenta. Ipak, EC se zalaže da su i fiksne tarife i preporučene skale tarifa restriktivne i nekonkurentne forme regulisanja i da ih treba ukinuti što je pre moguće. Takođe, EC iznosi argument da se relevantne informacije o ceni pravnih usluga mogu obezbediti alternativnim načinima, koji su manje restriktivni za konkurenciju, kao što je objavljivanje ranijih informacija o ceni i onih na osnovu anketa, što mogu da rade nezavisni učesnici, kao što su potrošačke organizacije.520
  5. Takođe, advokati su plaćeni po ročištu ili podnesku, prema Tarifi, što je u suprotnosti s mišljenjem CCJE da „tarife advokata i sudskih službenika treba da budu određene na takav način da ne ohrabruju preduzimanje nepotrebnih procesnih koraka”.521 Retki su advokati koji prihvataju plaćanje po predmetu.
  6. Tarife advokata su vrlo visoke u poređenju s prosečnim prihodom per capita u Srbiji, naročito u krivičnim i građanskim predmetima.522 Nedavna analiza fiskalnog impakta besplatne pravne pomoći (BPP), koju je sprovela Svetska banka, pokazuje da je prosečna advokatska tarifa u krivičnim predmetima 118.000 RSD, dok je u građanskim predmetima 75.000 RSD.523 Tako je prosečan honorar advokata-krivičara 17 puta veći od prosečnog mesečnog neto prihoda žitelja Novog Pazara i više od 4 puta veći od prosečnog mesečnog neto prihoda žitelja Beograda.
  7. Prema Anketi o pravosuđu s većim brojem učesnika-aktera iz 2013. godine, 71% građana s iskustvom na sudu smatra da su troškovi vezani za advokate nepremostiva barijera pristupu sistemu pravosuđa.524 Percepcija finansijske pristupačnosti je pogoršana od 2009. godine. 76% ispitanika ističe da strah da neće biti u mogućnosti da pokriju troškove vezane za advokate snažno utiče na njihovu odluku o tome da li da svoj spor iznesu pred sud. Iznenađujuće je da se procenat firmi, koje smatraju da je sistem pravosuđa nedostupan u smislu troškova vezanih za advokate, popeo za 18%, sa 30% na 48% u periodu između 2009. i 2013. godine.
  8. Honorari advokata predstavljaju barijeru pristupu pravosuđu za privredu, a naročiti za malu privredu. 52% firmi sa 3-10 zaposlenih iznosi da honorari advokata utiču na to da sistem pravosuđa bude nedostupan, dok 47% smatra da sudski troškovi čine sistem nedostupnim. Mada se ovi procenti smanjuju s veličinom firmi, ove prepreke ostaju čak i za veće firme (videti Slika 103).
  1. Takođe, postoje bojazni u vezi sa promenljivim kvalitetom rada advokata. Nekoliko aktera iznosi da je čulo veliki broj pritužbi u vezi s kvalitetom rada advokata 525. Mehanizmi za pritužbe na račun ponašanja advokata su nejasni, a disciplinovanje advokata od strane bilo koje advokatske komore je retko.526 Akteri nisu bili u stanju da ukažu ni na jedan primer – advokata po službenoj dužnosti ili privatnih advokata – gde je advokat bio sankcionisan za loše obavjen posao. Ipak, postoji pozitivan pomak jer su advokati sada dužni da imaju osiguranje od profesionalne odgovornosti i svaka advokatska komora može da uplaćuje kolektivno osiguranje za svoje članove. Takoda će zahtevi bivših klijenata protiv nesavesnih advokata biti izvesniji u budućnosti.527

v. Korišćenje advokata po službenoj dužnosti (Ex-Officio)

  1. Korisnici suda izveštavaju da su advokati dodeljeni u 17% krivičnih predmeta i 2% građanskih. Iako zakon predviđa dodeljivanje advokata po službenoj dužnosti u nekim predmetima,528 nema prikupljenih zvaničnih podataka o broju takvih zastupanja ili o vrstama predmeta gde se najčešće dodeljuju advokati po službenoj dužnosti.
  2. Akteri su izrazili bojazan u pogledu integriteta procesa određivanja advokata po službenoj dužnosti. Advokatska komora sačinjava spisak advokata koji su specijalizovani za krivičnu materiju i koji stoje na raspolaganju za tu vrstu posla.529 Međutim, u praksi ima razlika u pogledu korišćenja tog spiska. Ranije je u Beogradu postojao telefonski broj Advokatske komore koji su sudovi, policija ili tužioci mogli nazvati i biti upućeni na advokate. Takva praksa je bila dobro primljena od strane aktera. Nažalost, s tom praksom se prestalo tokom 2013. godine zbog nesigurnosti vezane za rukovodstvo i upravu Advokatske komore. Van Beograda, takvih telefonskih linija nikada nije ni bilo. Umesto toga, policija poziva različite tel. brojeve u potrazi za advokatom, oslanjajući se na spisak (često neki neki stari) ili na lične kontakte. Od donošenja novog ZKP-a, nekih ograničenih promena ima u praksi, ali to ne rešava problem. Beogradski tužioci iznose da moraju da zovu na sve strane tražeći advokata. 530 Oni izražavaju nezadovoljstvo takvim procesom, s obzirom na veliku količinu posla koji imaju, i izloženosti kritikama, kao i sukobu interesa, posebno s novim optužnim sistemom. U većini, ako ne i u svim mestima van Beograda, pozivi policije ostaju i dalje kao praksa.
  3. Neki akteri su izrazili sličnu bojazan u pogledu neprimerenih uticaja na određivanje advokata. Kažu da u nekim mestima policija, tužilaštvo ili sud sužavaju spisak advokata i imenuju samo one koji će se zalagati za priznanje i tako smanjiti količinu posla na predmetu. Funkcionalna analiza ne može da proveri ove navode, ali, ako bi se to pokazalo tačnim, ovakva praksa bi obespravila okrivljene da sami biraju pravnu pomoć prema čl. 6 (3) EKLjP. Istu bojazan je u više navrata izrazio i Evropski komitet za sprečavanje mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (CPT). On je 2011. godine izneo:

    „Kao što je to bio slučaj prilikom naše posete 2009. godine, nekoliko pritvorenika, koji su koristili usluge advokata po službenoj dužnosti, žalilo se na kvalitet njihovog rada; naročito što su se advokati po službenoj dužnosti sastali samo jednom sa svojim klijentima (u sudu) i ubeđivali ih da priznaju delo za koje su optuženi. I opet je delegacija čula optužbe da je izbor konkretnog advokata nametnut.“ 531

  4. Ne prati se rad advokata po službenoj dužnosti u cilju obezbeđenja kontrole kvaliteta. Informacije o imenovanju se ne unose u AVP, ili, ako se i unose, onda je to „opšta napomena“ koja nije pogodna za analitičko izveštavanje. Neki akteri navode da je kvalitet rada advokata po službenoj dužnosti niži nego advokata koje stranka plaća, zbog njihove ograničene odgovornosti. Neki takođe navode da su advokati po službenoj dužnosti skloni da slede nemeritorne zahteve i žalbe kako bi više zaradili. U nedostatku podataka ili sistema kontrole kvaliteta, tim Funkcionalne analize nije bio u mogućnosti da proveri te tvrdnje.

vi. Dostupnost za nezastupljene stranke

  1. Korisnici suda su izneli da su sami sebe zastupali u oko 30% krivičnih predmeta i 30% građanskih.532 Nema zvaničnih podataka o broju onih koji su sami sebe zastupali.533
  2. Samozastupanje predstavlja veliki izazov u srpskom kontekstu i ono stavlja nezastupljene korisnike suda u donekle nepovoljan položaj u smislu njihovog pristupa pravosuđu. Sudije obično usmeravaju ili pružaju podršku samozastupajućim strankama kako bi osigurali pravičnost. Međutim, ograničen je broj informacija ili smernica za samozastupajuće stranke, kao što su laički vodiči, podsetnici (niže videti diskusiju o pristupu informacijama). Taj problem se prenosi na rezultat. U Anketi o pravosuđu s više učesnika iz 2013. godine, ispitanici, koji su sami sebe zastupali, imali su presude na svoju štetu u većem procentu predmeta (60%) od onih koje je zastupao advokat (44%). Uvođenje optužnog sistema po novom ZKP-u će verovatno produbiti probleme u krivičnom postupku. Inicijative za poboljšanje pristupa zakonima i sudskim postupcima (videti niže) bi omogućile korisnicima da se lakše snalaze kroz sudski sistem. Inicijative za pojednostavljenjem procesuiranja predmeta u onim vrstama predmeta gde se stranke same zastupaju, kao npr. pred prekršajnim sudovima ili pred osnovnim sudovima u sporovima male vrednosti, takođe bi mogle da poboljšaju pristup pravosuđu za veliki broj ljudi, pri tome donoseći kvalitetne i efikasne rezultate. Za dalju diskusiju o sporovima male vrednosti, videti Poglavlje o efikasnosti.

vii. Programi pravne pomoći za siromašne

  1. Pravo na advokata, kada su u pitanju osnovna prava, utemeljeno je u međunarodnim standardima. Dalje pravo na advokata o trošku države, kada lice ne može da priušti advokata, zacrtano je u Povelji o osnovnim pravima EU,534 EKLjP 535 i principima UN o pristupu pravnoj pomoći u krivičnopravnom sistemu. U Srbiji, ustav garantuje pravo na pravnu pomoć, ali on ne definiše „pravnu pomoć“ niti ko je može pružati.
  2. Sadašnji pružaoci pravne pomoći pružaju nepotpune, rasparčane usluge širom Srbije. Oko 46 opština imaju opštinske službe pravne pomoći, a u još 10 njih se pruža pravna pomoć bez postojanja takvih službi. Zajedno, one opslužuju približno trećinu teritorije i oko polovine ukupnog stanovništva Srbije. Međutim, ostale opštine ne pružaju te usluge ili zbog ograničenih finansija ili kapacitetu ili zato što im ta usluga nije prioritetna. U Vojvodini, 28 od 47 opština pruža pravnu pomoć građanima.536 Samo 6 od ovih opština pruža pravnu pomoć koja uključuje zastupanje pred sudovima i upravnim telima, a ostale daju ograničene savete ili informacije. Izvan Vojvodine, situacija je gora. Neke usluge pravne pomoći pružaju pravne klinike i organizacije civilnog društva u specifičnim oblastima, kao što je izbegličko pravo i zaštita ljudskih prava.
  3. Podaci na nacionalnom nivou nisu prikupljeni o broju slučajeva pravne pomoći niti o tome koliko je novca utrošeno na pružanje usluga pravne pomoći. Među 47 zemalja, koje prati CEPEJ, Srbija je jedna od samo 4 zemlje gde nije moguće utvrditi koliki je budžet alociran za pravnu pomoć.537 Na osnovu opštinskih anketa, sprovedenih 2012. godine širom Srbije, oko 56 opština, koje obezbeđuju pravnu pomoć u bilo kom vidu, odgovorilo je na 73.000 zahteva za pomoć, pružilo savetodavne usluge 57.000 puta, sastavilo 29.000 besplatnih podnesaka, 17.000 plaćenih podnesaka i 17.000 pismena. Broj zahteva za pomoć jednak je nešto preko 2% broja stanovnika. To je postignuto s osobljem od oko 80 pružalaca pravne pomoći i 20 pratećeg osoblja. Ukupno, bilo je 911 zahteva po pružaocu, 565 zahteva za podnescima i približno 379 uloženih predmeta u sud po pružaocu.538
  4. Mnogi građani nemaju saznanje o bilo kakvim uslugama pravne pomoći koje se mogu dobiti u njihovom gradu ili opštini.539 U Anketi o pristupu pravosuđu, 58% ispitanika je naznačilo da nemaju saznanje o bilo kakvim službama koje pružaju pravnu pomoć. Još 25% je navelo da nijedna organizacija u njihovom gradu ili opštini ne pruža besplatnu pravnu pomoć građanima. Naime, 82% ispitanika nije moglo da navede nijednu jedinu organizaciju ili instituciju koja pruža besplatnu pravnu pomoć, čak ni tamo gde su opštinske službe pravne pomoći prisutne. A i oni koji su imenovali organizacije, učinili su to netačno - npr. 4% je navelo Ombudsmana kao instituciju koja pruža besplatnu pravnu pomoć, što je netačno.
  5. Tamo gde se te usluge pružaju, klijenti smatraju da su dobrog kvaliteta. U Anketi o pristupu pravosuđu, 93% ispitanika, koji su koristili usluge pravne pomoći, bilo je zadovoljno tim uslugama, što je veoma pozitivno.540
  6. Nivo korišćenja besplatne pravne pomoći, vrste pomoći koje se pružaju i zadovoljstvo pruženim uslugama ne registruju se i ne ocenjuju na centralnom nivou. Podaci su rascepkani i niti su prikupljeni, niti analizirani - neki pružaoci pravne pomoći uopšte ne vode evidenciju.
  7. Radi se na reformi da se pravna pomoć proširi dosledno standardima EU. Radna grupa za izradu nacrta ZBPP radi već nekoliko godina s prekidima.541 Radna grupa namerava da završi rad na nacrtu mada se samo jednom sastala u 2014. godini. Ključni momenti nacrta zakona su niže dati i podcrtani neki neusaglašeni elementi i rizici:
    1. Primarna pravna pomoć (kao što je početna konsultacija, uključujući opštu informaciju, početni pravni savet, kao i sastavljanje pismena) obezbeđuje se za sve vrste predmeta osim za privredne predmete preko mnoštva pružalaca usluga, uključujući opštinske službe pravne pomoći, organizacije civilnog društva, sindikate i pravne fakultete. Sva lica koja pružaju pravnu pomoć moraju biti diplomirani pravnici. Međutim, za ovu primarnu pravnu pomoć država ne obezbeđuje finansijska sredstva i ne postoji obaveza za opštine da formiraju službe pravne pomoći. Pružanje tih usluga će se verovatno oslanjati na međunarodnu donatorsku pomoć ili na finansiranje pojedaničnih opština. To predstavlja visokorizično područje za implementaciju jer postoji velika verovatnoća da primarna pravna pomoć neće biti dovoljno finansirana. Takođe je vrlo verovatno da bez podrške, one opštine koje već nemaju službu pravne pomoći, neće je ni otvoriti. Prema sadašnjoj situaciji, primarna pravna pomoć će nastaviti da se nedosledno pruža na teritoriji čitave zemlje i sa nedovoljno sredstava u odnosu na potrebe.
    2. Sekundarna pravna pomoć (kao što su zastupanje na sudu i medijacija) bi se pružala samo za određenu vrstu predmeta, prevashodno se fokusirajući na krivičnu odbranu. Nju bi pružali oni pružaoci koji su podobni da zastupaju klijente na sudu, prema procesnim propisima važećim u vreme procesuiranja konkretnog predmeta. To znači da bi advokati, članovi Advokatske komore, bili prevashodni pružaoci sekundarne pravne pomoći. Nije jasno da li sindikati ili neke druge profesionalne organizacije takođe mogu da zastupaju svoje članove. Takođe nije jasno kako bi se zastupnici birali i raspoređivali na predmete. Ovaj aspekat politike predstavlja visok rizik za implementaciju. Oslanjanje na članove Advokatske komore za najveći deo pružanja usluga bi znatno povećao trošak za program, van onoga što pravosudni sistem može da priušti u problematičnom fiskalnom okruženju.542 Isto tako, članovi Advokatske komore nemaju uvek potrebnu stručnost za sve vrste predmeta u kojima je siromašnima potrebna pomoć, za razliku od udruženja i organizacija civilnog društva čije je osoblje posvećeno specijalizaciji u toj vrsti posla, od kojih neki imaju diplomu Pravnog fakulteta i položen pravosudni ispit, a nisu članovi Advokatske komore. Stoga, postoji bojazan da bi članovi Advokatske komore pružali uslugu nižeg kvaliteta po ceni koja je viša od one koja se može priuštiti. Takođe, nije jasno kako će korisnici saznati za usluge sekundarne pravne pomoći i biti upućivani priužaocima usluga u oblastima gde ne postoji primarna pravna pomoć.
    3. Lica podobna da prime pravnu pomoć su pojedinci koji već primaju socijalnu pomoć, kao i pripadnici određenih osetljivih grupa (kao što su žrtve porodičnog nasilja). Podobnost za primanje socijalne pomoći se određuje kroz bazu podataka Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Međutim, nije jasno kako bi se odredila dodatna osnova za podobnost (npr. pripadnost određenoj ugroženoj grupi).
    4. MP će doneti tarife besplatne pravne pomoći za nadoknadu pružaocima sekundarne pravne pomoći. Analiza fiskalnog impakta BPP preporučuje da tarife treba da budu znatno niže od važeće advokatske Tarife, koja se pokazala nerealnom.543 Postoji određena zabrinutost u vezi s troškovnim mehanizmom za sve ove pružaoce usluga, tako da će biti potrebno planiranje kako bi se izbeglo akumuliranje docnji.544
    5. Biće predloženi standardi kvaliteta, procedure za kontrolu kvaliteta utvrdiće jedinica, koja će se formirati unutar MP radi nadzora i osiguranja efikasnosti usluga. Potrebno je da se pružaoci i primarne i sekundarne pravne pomoći budu upisani u Registar pružalaca BPP koji vodi MP. Obaveza pružalaca je da vode evidenciju o uslugama i da šalju godišnje izveštaje MP o sadržini i formi pružene pomoći. Za pružaoce primarne pravne pomoći, to će povećati birokratski posao, čak i pored toga što ih država ne finansira.545 Nije jasno kako će se proveravati kvalitet pružalaca usluga pravne pomoći i kako će se podaci prikupljati i pratiti, posebno u predmetima sekundarne pravne pomoći.
  8. Najviše zabrinutosti izaziva disbalans mehanizmima implementacije i finansiranja između primarne i sekundarne pravne pomoći, koji postoji prema sadašnjem nacrtu predloga zakona. Od delotvornog pružanja primarne pravne pomoći će biti najviše koristi u smislu većeg pristupa pravosuđu za veliki broj ljudi. Važno je obezbediti da ovaj aspekat reforme bude adekvatno finansiran (mada troškovi moraju da budu visoki) i da bude dosledno realizovan širom zemlje, uključujući i opštine koje nemaju službe pravne pomoći. S druge strane, predlog za sekundarnu pravnu pomoć će imati uticaja na manji broj korisnika i može da bude veoma skup. Čini se da predlog nije primenio ono što je naučeno kroz važeće mehanizme za advokate po službenoj dužnosti,546 tako da kvalitet sekundarne pravne pomoći može da bude problematičan. Kao rezultat toga, prema sadašnjem aranžmanu, i primarna i sekundarna pravna pomoć će se suočiti sa znatnim izazovima u implementaciji.
  9. Doterivanje, finalizacija i operacionalizacija nacrta ZBPP treba da bude prioritet. Posle više godina odugovlačenja kroz radne grupe, bitno je da se donese jedan jednostavan i delotvoran zakon koji je saglasan s minimumom zahteva čl. 6 EKLjP i koji može da se dosledno primenjuje širom zemlje. Treba odrediti cenu zakona i sredstva se moraju odrediti kako bi se omogućila realizacija i primarne i sekundarne pravne pomoći. Nadzorno telo MP mora pažljivo da prati implementaciju putem prikupljanja i analiziranja podataka o predmetima, korisnicima, pružaocima i kvalitetu usluge, te treba da bude spremno da predlaže korektivne mere radi stalnog unapređenja programa. Bez značajnog finansijskog i operativnog planiranja i nadzora, postoji rizik da ova reforma bude „mrtvorođena” kao druge pre nje.
  10. Iskustva iz sistema pravne pomoći u regionu mogu da budu od pomoći u završnoj fazi doterivanja nacrta. Uporednu analizu sistema pravne pomoći izvršio je MDTF-JSS 2013. godine, posebno ističući Litvaniju i Brčko (Bosna), kao dve lokacije gde je pravna pomoć implementirana na jednostavan, delotvoran i fiskalno odgovoran način.547 Sve više je uobičajeno u naprednim pravosudnim sistemima da se pravna pomoć pruža preko sistema plaćanja korisnik-pružalac ili sistema vaučera, tako da kada se ustanovi da je korisnik podoban, on može da bira pružaoca umesto da mu se pružalac odredi. Te reforme su poznate da poboljšavaju i pristup i kvalitet, kao i snaže zadovoljstvo korisnika i njihovo angažovanje u procesu.
  11. Ukoliko se efektivno primeni, ZBPP ima potencijal da transformiše pristup pravosuđu, u saglasnosti s Odeljkom 23 i da poboljša percepciju o pravosuđu kod široke javnosti. On neće rešiti činjenicu da su sudovi preskupi za prosečne građane Srbije, ali će pomoći da oni s najvećim potrebama imaju bolji pristup. S obzirom na nedavno opadanje broja novih predmeta u svim sudovima (naročito veliki pad u osnovnim sudovima), sudski sistem ima dovoljno kapaciteta da apsorbuje porast potražnje, do čega može doći. Delotvornost realizacije pravne pomoći takođe se može veoma ojačati nizom inicijativa efikasnosti i kvaliteta, što je diskutovano na drugim mestima u ovom Poglavlju. Npr, ustanovljavanje pojednostavljene procedure za predmete male vrednosti koje ohrabruju samozastupanje u usmerenom procesu, koji je pristupačan korisnicima, znatno bi smanjilo potražnju za besplatnom pravnom pomoći i omogućilo da ionako nedovoljna sredstva budu usmerena na zadovoljavanje bitnih potreba kako bi se ispunili zahtevi iz čl. 6 EKLjP.